Dobrodošli na sajt najvećeg živog crnogorskog pisca
DEJANA MILOŠEVIĆA TARSKOG
što znači isto
DEJAN TARSKI ZALIPLJANIN

Mi se izvinjavamo što moramo da počnemo ovako ovaj sajt,
i Vi ako mislite da imate nekog većeg živog Vi nam ga pošaljite;
mi ćemo skinuti ovog našeg a staviti toga vašeg

   S obzirom da se tada, u to vreme u Crnoj Gori mogao gledati treći kanal po čitanju knjige Crnogorci ne bi bili Crnogorci a pogotovo Njeguši koji su izjavili: ,,Bio nekad Markes Borhes, sada je samo Tarkes.” Mileta Aćimović me srećući na ulici ozareno reče: ,,Glumac,Petar Božović je došao do knjige, pročitao je i malo je reći da je oduševljen.”

   U nedoumicu šta smo objavili i šta se prodaje neviđenom brzinom bacio me je Uroš, brat od strica, nažalost danas pokojni, nije hteo namerno da primi od mene knjigu na poklon. Otišao je u knjizaru ,,Narodne knjige” kupio, pročitao i zvao me telefonom. Reče mi čovek koji je izrastao u ruskim klasicima:,,Deki šta ti je ovo? Neka ruralna erotica? Meni se ovo uopšte ne dopada.” Isto, na prvom koraku dobio sam strašan šamar od čoveka koga sam najviše voleo a pre svega cenio zbog njegove enormne pameti. Uvukla se neka sumnja i strah od mene da moj povratak u literaturu neće biti uspešan.

   1981.godine, posle neprijatnosti i problema kojih ne želim da se sećam oko objavljivanja knjige aforizama „Istina je tužna koliko zasmejava”, zakleo sam se u četiri stvari: da se više nikada neću kockati, da neću raditi u državnoj službi, da neću živeti u Beogradu i da neću pisati. Eto kakav sam čovek. Nikakav. Vratio sam se pisanju i vratio sam se u Beograd.

   Sudbina Njegušice je bila toliko čudna i smešna. S obzirom da sam je napisao sa 19 godina I dao mom velikom prijatelju Zoranu Sekuliću da izvrši korekturu. Čovek se odrao radeći i jedino što znam o toj njegovoj verziji je da ju je polomio u šest nekakvih delova. Posle dve godine rada predao je izdavaču u Nikšić i doneo mi nekakav ugovor o obavezi izdavača da je štampa. Zoran Sekulić na moju veliku žalost nas je prerano napustio a ja želeći da objavljujem knjige podignem spomenik velikom prijatelju koji je puno učinio za mene, jer da njega nije bilo nikada ne bih pisao prozu.

   I sada tek, sa ove distance, vidim koliko je bio u pravu, a da sam ja tada, u to vreme bio samo bandoglavi, samozaljubljeni, ultravioletni, narcisoidni Crnogorac koji je umislio da je veliki pesnik i da mu je more do kolena i da se cela planeta Zemlja vrtela samo oko mene i mojih stihova.

  Zoranu Sekuliću hvala i slava što je znao da mi izbije ludilo iz glave. Neretko me je čak i direktno vređao aludirajući na moje privatne poslove, govoreći: ,,Izgubićemo velikog pisca a dobićemo sitno palanačkog trgovca i ćiftu.” Izdavač, kum mojih kumova, seleći se iz Nikšića u Podgoricu izgubio je tekst uz još nekoliko univerzalnih udžbenika raznih autora. Bio sam u šoku. Nisam hteo da se sudim sa dotičnim gospodinom. Digao sam ruke od svega. Još jednom je tekst izgubljen.

   Moj pokojni prijatelj, Zoran Ojdanić, želeći da sazna kakav sam pisac zamolio je svoju prijateljicu, poznatu spisateljicu Biljanu Jovanović, da pročita tekst i u šali kako je to samo Zoran znao, ako knjiga nije dobra da mi ona napiše to - bolje da ne brukam sebe i njega. Poštena i talentovana, Biljana Jovanović je prva naslutila veliki uspeh govoreći pred celim restoranom hotela ,,Moskva” u oduševljenju: Teško ko može to bolje da napiše. On vrlo čudno piše. Ovo još nisam videla do sada. Po meni, vrlo bitno, vidite li Vi na koga liči? I te večeri kako su naglo ustali, zaboravila je tekst, ali srećom konobar ga je našao koji je slušao tu priču i sklonio ga u kancelariju. Vratio mi ga je kroz nekoliko dana. Vrhunac svih mojih gubitaka vezanih za tekst je bio kad su mi u Novom Sadu ispred firme sa kojom sam sarađivao ukrali kola, novu Toyotu Corolu u kojoj je u gepeku bio nov mantil Barberi koji nisam obukao ni dva puta. U džepu mantila revolver Magnum 357, poklon dragog prijatelja, 5 kg. viršli najboljih koje sam jeo u životu, od mesara Zlatka iz Krčedina. Auto je stajao tik uz baštu kafića koja je bila prepuna posetilaca. Niko ništa nije video. U prvom trenutku sam najviše zažalio za viršlama. Vraćajući se autobusom bio sam ogorčen govoreći sebi: ,,Uze mi auto, garderobu, hranu, oružje, još će i roman da mi objavi pod svojim imenom. E, vala ću ga naći.” Međutim te što kradu auta srećom ne interesuju izdavaštva. Tekst sam našao u mom koferu na napuštenom tavanu, u originalnom, mom rukopisu. Sa tekstom se više nisam izmotavao, sve dok nije objavljen.

   Brat Uroš me je dosta zabrinuo sa svojim komentarom i sav utučen otišao sam u ,,Dugu”, ne bi li moja drugarica, žena mog velikog prijatelja, nažalost pokojnog Zorana Zečevića, Slava, našla nekog kompetentnog da pročita da otklonimo sve dileme. U međuvremenu ja sam kontaktirao sa čovekom koji je bio za mene od posebnog značaja, Crnogorskom veličinom,dovoljno je reći Vaskom Ivanovićem. U telefonskom razgovoru, Vasko mi je potvrdio da je pročitao ali da ne želi još ništa da kaže dok je ne pročita još dva puta a sa mnom ne može da se vidi jer mu je tu sin Vesko iz Ljubljane, ali javiće mi se. Kod mene je to još više stvorilo nevericu i nervozu. Slava Zečević je zamolila jednog od najobrazovanijih Srba današnjice Petra Živadinovića, vlasnika I.K ,,Paideja” da pročita ,,Njegušicu” i da da svoj sud. Gospodin Petar je to prihvatio. Dokaz da su pisci kao deca, sećaću se tog petka, toga juna 1997.god. ceo život. Oprhvala me takva trema, osećao sam se kao jagnje pred klanje, ali šta je tu je. Okrenuo sam broj telefona i bio sam šokiran poštenjem i studioznošču Petra Živadinovića. Znajući za veliku sujetu izdavača, ovaj je verovatno bio najveći s kojim sam do sada govorio, jer nije imao ni trunke sujete. Božije reči su mi ulazile u uši. Veliki grč je nestao. Veliki izdavač nije slučajno. On je prvi video potencijal romana, da ne prepričavam razgovor danas iskrenih prijatelja rekao je sledeće: ,,Ova ljubavna drama poslata sa crnogorskih katuna ima snagu antičke drame. Ona ima katarzičnu moć koja čisti. I ova knjiga može vrlo lako da napravi , on je to prvi put rekao, Eldorado.” Svaka mu čast i hvala mu u ime moje ali samo je u jednom pogrešio - ,,Njegušica” je napravila tri Eldorada.

   Jedna velika stepenica je preskočena ali me čeka ,,Velji mlin” i najveći sud, neprikosnovenog za mene Vaska Ivanovića. Kraj tog juna 1997. godine, kišno popodne, nalazimo se u 17 časova na terasi čuvenog čuburskog restorana ,,Orač” u Beogradu, tik uz Veskovu zgradu. Udobna baštenska stolica, za mene je u tom trenutku tapacirung bio pun oštrih bajoneta. Vasko u rukama nosi hrpu papira i sam roman. Grlo mi je tako bilo suvo od neizvesnosti i straha kao da sam progutao celu rolnu papira za šmirglanje. Konobar je doneo kafe, Vasko je pripalio cigaretu onako blago, polako,manirom svetskog gospodina. Asocirao me je u tom trenutku sa svojim dugim prstima na Boru Pekića. Kroz dim od cigarete krenuo je kazivanje polako, odmereno, tempiranim glasom. Bio sam se sav pretvorio u uši. Vasko kazuje: ,,Moj Dejane,što ti bi da ovo pišeš, jos da se fataš male konzervativne, patrijahalne sredine. Pa to će oni da dočekaju na nož, da te živog leleču, da te davijaju. Drugo, đe napravi onu Radojku onako masivnom kad Crnogorski ideal ženske ljepote su suve žene, tankih nogu, dugih butina, uskih strukova i ne tako velikih grudi. Ona se meni u prvom čitanju učinjela kao međed. Teški su to trenuci za mene bili, jer znao sam jedno sigurno da je Vasko bolji poznavalac mentaliteta tih ljudi. Suvo grlo se još više skupilo tako da nisam mogao ni da srčem kafu. Ugasi cigaretu, prevrnu nekoliko papira i poče da čita. Treći put sam je najsporije i najpažljivije čitao. To čitanje me je razvalilo i razgalilo. Skinuo je mene i ,,Njegušicu” do zadnjeg nerva. Priča ide sledeća: ,,Slobodne scene neću da komentarišem, ali shvatio sam ovaj čovjek uvodi u estetiku novi ideal lepote, stamenu,moćnu ženu, harmoničnu sa okolinom. Nešto novo za mene to mi je najviše prijalo, igraš se žanrovima kao dete igračkom. Na početku ima groteske, ali jedno ne mogu da ti osporim, majstor si da pustiš priču, majstor si dijaloga, a da ti ni jednog trenutka ne popusti fabula za jotu. Sasvim neočekivano za mene šokantno, kad uvodiš tragediju u fabulu, fabula ne ide dole već leti gore. Jedno samo mogu da ti priznam a da ne preterujem majstor si rečenice! Tvoja rečenica je darmar za čitaoca.”

   Ja kao malo dete, u polu šoku, ne verujući svojim ušima, molim ga da mi sve ponovi po dva puta. Previše sam se dobro oženio čemu sam se pre razgovora nadao. Platio sam one dve kafe, posle natezanja s njim, poljubio se, zahvaljujući mu za sve. Trčeći ulicom 14. decembra ka Slaviji, skačući od sreće, imajući utisak da mi je palata ,,Beograđanka” do ramena, stigao sam u svoj stan, otvorio šampanjac, prvu čašu prolio na kosu a drugu popio na iskap. Veliki Vasko je zamerio na slobodnim ljubavnim scenama a na moju najveću srecu veliki Njeguši nisu. Ostalo je vec sve bilo poznato.